Za ženu je važno da ne postane ogorčena!

Sve o Ivi Štrljić što niste znali!

Iva Štrljic, rođena Beograđanka, zavrsila je Akademiju u klasi profesora Ivana Bekjareva. Igra u pozoristu, filmu i televiziji, a posebno se isticu uloge u serijama "Jelena", "Moj rodjak sa sela" "Ranjeni orao", u seriji "Folk" gde je za ulogu pevačice Cicke dobila nagradu na festivalu Fedis kao i uloga u nasoj najgledanijoj seriji "Igra sudbine" u kojoj igra modnu kreatorku Dijanu Erski za koju je od samog početka prikazivanja dobila čak šest nagrada. Ove godine nagrađena je i "Zlatnom značkom" Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za doprinos kulturi. Napisala je i izdala tri romana "Nemaš pojma koliko te volim" "Znam da misliš na mene" i "Voleti u Beogradu" koji su doziveli veliki uspeh.

Pročitajte još

O sebi najlakše pišu oni koji unutar svog bića imaju jednu dozu makar malene uobraženosti, ako ste vaspitani tako da je mudrije učiniti nešto fino, plemenito, nešto kreativno po čemu će vas pamtiti onda lakše dozvoljavate drugima da poneku milu i pohvalnu reč o vama i kažu nego što ćete se vi odvažiti da sami sebe objašnjavate.

Iva Štrljić, instagram

Odrastala sam u porodici u kojoj se baš ta veština negovala pa mi je zato ovom kolumnom dat poprilicno težak zadatak.

Pisati o sebi, kako se to radi, a da ostaneš otmen, odmeren i da te ne nadmudri ego. Međutim, vremena se menjaju, i onda shvatite da je lepo možda samog sebe i osokoliti, ponekad i samog sebe pohvaliti iako sam oduvek smatrala da je najveće herojstvo onda kada o sebi ćutis.

I kad je lepo i prijatno isto kao i kad je teško i teskobno. Jer oni najveći sve izdrže i svaku buru pretvore u povetarac baš zato što su umeli da prećute, da sačekaju.

Kada sam počinjala da se bavim svojom profesijom, po zavrđenoj Akademiji, svaki vetrić je umeo da me uznemiri a danas ne može čak ni da mi pokvari frizuru. Iskustvo je najlepši broš koji možete da nataknete na svoje srce ako umete sa njim. Mera je ono sto najtačnje opisuje čoveka, posebno jednu damu.

Iva Štrljić, instagram

Kako mera tako i strast. I najlepše je kada to dvoje sarađuju. Ne valja imati mere a nemati strasti isto kao što ne valja imati strasti a nemati mere. Sve što sam radila i kada govorimo o poslu i kada pričamo o prijateljstvima, isto kao i o ljubavi, činila sam punog daha, dajući sve od sebe, ne štedeći se, uvek galantno nikad „na pipetu“, ali sa onim osnovnim osećajem prefinjene odmerenosti jer sve drugo ne bi bilo ni pristojno ni ženstveno.

Oduvek sam verovala da samo oni koji imaju petlje da nesto učine boreći se za one koje vole ili ono do čega im je stalo, samo takvi i osete ozbiljne uspehe, prave vrhunce. Da bi čovek bio pobednik potrebno je vreme, potrebno je da ga nešto na tom putu raduje, da ga nešto boli, da za nekim čezne, da nekoga ima, da se miri i razočara, da se trudi al nikada, to je posebno važno za svaku ženu, nikada da ne postane ogorčen jer ništa tako ružno ne stoji na duši i ne oslikava se na nekome kao gorčina. Svaki čovek jedna je istorija i što si raskošnije živeo a na tom putu bio čestit, istrajan i svoj to ćeš jači i dugotrajniji potpis ostaviti za sobom.

Baš zato nikada nisam bila površna niti tabloidna i sve što je prizemno, što je na prvu loptu, sva ta neka jednostava rešenja i ofrlje zaključci nisu bili u skladu sa mnom, sa onim kako sebe vidim. Nikada nisam pristala na ono što nije u toploj relaciji sa mojim ukusom makar kakav profit to moglo da mi donese i danas znam da sam bila u pravu jer kada izađem na ulicu i kada mi priđu ljudi koji me ne poznaju baš je to, ta moja različitost i stil, ono što se prepoznaje i što se naglašava kao pohvalno. A to se ne postiže od danas do sutra, niti to neko može da vam sredi, to samo vi možete vremenom, okolnostima, događajima, svojim potupcima, onim što ste rekli i onim što niste da ostvarite.

Najsnažnije osećanje od kojeg se najintenzivnije raste jeste svest da je divno što ste baš takvi kakvi jeste, ono kada znaš, kada se osvrneš na sve što je proteklo, na ono što je jednom bilo na tvom putu, da danas možeš da budeš ponosan na to kako si putovao.

Zato volim da prihvatanje važnosti i lekovitosti baš tog osećanja uvek nosim sa sobom, kad sam u nekim dilemama i premišljanjima upali se crvena lampica tamo negde u daljini koja mi jasno pokazuje da je važno ostati dosledan postulatima svoje duše, i ja jasno znam gde je pravi put i kuda treba da idem. Svako ima svoju takvu lampicu i gde god u životu putovao ne bi trebalo da zaboravi da je ponese sa sobom.




Najnovije vesti na email-u

Budite informisani o najnovijim emisijama, premijerama i najzanimljivijim vestima na Toxic TV kanalu

Povezani članci

 
spot_img

Najnoviji članci