Na današnji dan, navršava se trideset godina od smrti legendarnog Tome Zdravkovića, a baš ovih dana, zahvaljujući filmu snimljenom o njemu, legenda o jednom od najvećih boema življa je nego ikada
Njegove pesme su čista emocija i on je bio u odnosu na većinu ljudi daleko više satkan od osećanja. „Dao sam vam dušu svoju“ piše na spomen ploči u njegovom rodnom selu Pečenjevce blizu Leskovca. I stvarno je Toma Zdravković muzici i ženama dao dušu. Zbog toga i njegove pesme diraju kao najprecizniju metu, srce svakoga ko ih sluša.
Kada slušate priče o raznim boemima, pa ih zatim uporedite sa Tominom pričom, shvatite da su ovi prvi bili boemi samo u namerama i željama. Toma je hrabro vodio istinski život istinskog boema.
Kafana koju je kasnije opevao u svojim pesmama postala je njegova druga kuća, a ispred jedne u Leskovcu srela ga je Silvana Armenulić. Bilo joj je žao mladića koji spava na klupi. Razgovarala je sa gazdom kafane i Toma je dobio posao.
Kada je svoje emocije pretočio u pesme, nastale su melodije i reči su obeležile narodnu muziku. Zapravo, njima je Toma izgradio svoj osobeni muzički stil. Nisu to više bile ni „samo narodne pesme“. Postale su to Tomine pesme.
