Pre sahrane održana je komemoracija u čast glumca Marka Živića, koji je preminuo od posledica koronavusa. Komemoracija je održana na velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“, Beogradskog dramskog pozorišta.
Njegovi najbliži, prijatelja i kolege, došli su danas, kako bi poslednji put pozdravili glumca.
Prvi je o Marku govorio kolega Miloš Biković. Glumac je napisao akrostih:
– Dao si mi afirmaciju i pažnju, dao sam ti osobenost i talenat, vredelo je.“ Ja sam napisao, pošto znam da ih je voleo: „Ti si znao, rak se može najuriti klovnovskim nosem crvenim, a prava se aždaja može ubiti mačem drvenim, rečju, šalom, pričom, replikom, pa i mitom, kao oružjem može se braniti zemlja. O, da, besmisao se može premostiti kaskanjem… i da su sila najveća rečik tople, reči blage, vidiš li da za osmeh treba sve više snage i da taj osmeh može otopiti sve smetove… Vidimo se, Marko – rekao je Biković.
Kroz suze je govorila i njegova velika prijateljica Milica Zarić.
– Da mi tvoji klasići imamo moć da režiramo život, ti bi sada ušetao na scenu koja nosi ime našeg profesora i uzviknuo onu tvoju čuvenu: “Šta ste se zarozali, hajde bate da radimo”. Uvek si se prvo čuo pa video i osmehom odmah obojiš nam lice. Marko ti si uspeh, šarm posvećenost i ludačka radna energija, davanje bezrezervno, nepresušni osmeh, najduhovitiji drug sa osemhom koji leči – rekla je između ostalog Milica Zarić.
– Marko je voleo neke uloge da posveti ljudima kojih nema. Mi ćemo sada igrati za njega – rekao je Andrija Kuzmanović.
Od Marka se govorom oprostio Slobodan Boda Ninković. On kroz suze rekao:
– Nije bio ovakav dogovor Marko, trebalo je ti mene da pratiš uskoro u penziju, a sada ja tebe ovako pratim – je glumac.
Održan je minut ćutanja i prikazani su inserti iz njegovih uloga. Bez reči u tišini prisutni su napustili salu sa očima punih suza, dok su se posle u holu pozorišta upisivali u knjigu žalosti.
