– Druga strana medalje je ogromna konkurencija u ovom poslu, pritisak koji to donosi kao i manjak rutine, jer se nikada ne zna šta nosi dan, a šta noć. Non-stop sam u koferima, godišnje ni u jednoj zemlji ne provedem više od tri meseca i nemam mogućnost da provedem onoliko vremena koliko bih želela sa porodicom i prijateljima. Ipak, neko sam ko je navikao na razne promene, ko se ne boji da radi, kome nije teško da se dodatno potrudi i to je ono što mi daje dodatni elan. Opet kao neko ko je radio i mnogo teže poslove moram reći da svaki posao ima prednosti i mane i kada se podvuče crta presrećna sam što je ovo moj posao. Bez obzira na sve, savršeno odgovara mojoj strukturi ličnosti; i dalje mi donosi mnogo sreće i uzbuđenja – objasnila je ona, pa zatim nastavila dotakavši se i samih svojih početaka:
– Nisu se (roditelji) mnogo obradovali ovom poslu. Da budem preciznija, roditelji me nisu podržali u ovom poslu, podržali su me u farmaciji, želeli su da se školujem u inostranstvu, da mi daju mogućnost da se obrazujem na Univerzitetu grada Brajtona i da se dokažem u tuđoj zemlji. Odlučila sam da se dokažem na jedan drugi način, ali činjenica što sam se opirala i pratila svoje srce je ono što me je odvelo na pravi put. Imala sam veliku podršku sestre, kojoj sam zbog toga dužna do kraja života. Zahvaljujući njoj, danas živim život iz snova.
