Srednjovekovna praksa rešavanja bračnih sporova dvobojem između supružnika ustalila se među starim germanskim običajima. Pre nego što su izmišljene sobe pravosuđa, parovi su svoje sporove rešavali u bračnom dvoboju u kome su se dve strane fizički obračunavale korišćenjem toljaga i kamenja.
U prošlosti, obračun borbom bio je široko rasprostranjen, i predstavljao je glavni oblik suđenja u narodu. Tokom dvoboja žene su uglavnom imale svoje muževe za protivnike. Žene bi u ovim dvobojima mogle da učestvuju samo ukoliko je u pitanju odbrana časti nakon podignute optužbe za skrnjavanje iste. Da bi do bračnog dvoboja došlo, korišćene su određene procedure i priručnici u kojima je detaljno opisana regulativa obračuna.
Muškarac se nalazio u rupi do pojasa, sa jednom rukom vezanom iza leđa, dok se žena slobodno kretala i bila naoružana kamenom umotanom u komad tkanine, obzirom da žene nisu bile naviknunte na korišćenje oružja. Zatim bi se borili sve dok jedno ne bude proglašeno pobednikom. Ukoliko muškarac izgubi, bio bi ubijen, dok bi se žene u slučaju gubitka obračuna, zakopavale žive.
Zbog brutalnosti, ovaj običaj biva ukinut i zabranjen 1215. godine na 4. Lateranskom Koncilu. Uprkos tome, poslednji zabeleženi slučajevi datiraju iz 1276. godine u Augzburgu i Bernu 1288. godine.
