Na današnji dan, 31. maja 1951. godine, rođena je Mirjana Bajraktarević, devojka iz Doboja čiji je život obeležen muzikom, tugom i tragičnim krajem. Iako uvek u senci svoje starije i poznatije sestre Silvane Armenulić, Mirjana je imala vlastiti glas, bolnu emociju i sudbinu koja para srce.
Mirjana je odrasla u brojnogoj porodici Bajraktarević, kao jedanaesto od dvanaestoro dece. Siromaštvo, disciplina i vera su obeležili njeno detinjstvo. Iako je prvobitno želela da bude učiteljica, život ju je odveo ka muzici – baš kao i Silvanu, koja joj je bila najveći uzor, ali i sudbinska senka.
Mirjanina karijera nikada nije imala onaj estradni sjaj kao Silvanina, ali oni koji su je slušali, kažu da je pevala „srcem, suzama i iskrenošću.“ Njene pesme, među kojima se izdvajaju „Imala sam drugaricu“ i „Suze ljubavi“, bile su oličenje njene lične tuge i ranjivosti.
Nastupala je širom Jugoslavije, ali nikada nije postala zvezda. Delom jer nije želela da se komercijalizuje, a delom jer joj je bilo teško da izgradi ime u senci čuvenije sestre. Publika ju je volela, estrada ju je ignorisala.
Najtragičniji deo njene priče dogodio se 10. oktobra 1976. godine, kada je zajedno sa Silvanom Armenulić i violinistom Radetom Jašarevićem poginula u saobraćajnoj nesreći kod Kolara, na putu Beograd – Niš.
Silvana je tada imala 37, Mirjana samo 25 godina. Dve sestre – dve sudbine – ugašene u istom trenutku.
Nesreća se dogodila u trenutku kada su se, kažu, ponovo zbližile. Silvana je htela da pomogne Mirjani da snimi novi album i pokrene karijeru iznova. Sudbina je, međutim, odlučila drugačije.
Danas se Mirjana Bajraktarević retko pominje, a njene pesme se jedva nađu na starim vinilima i zaboravljenim YouTube kanalima. Ali oni koji je pamte, kažu da je bila „ptica slomljenih krila, koja je pevala najlepše dok je padala.“ U svetu koji je voleo samo zvezde, Mirjana je bila mesečina – tiha, svetla, ali večna.
