Pevačica Tanja Savić svoje detinjstvo je provela u rodnom Radincu, naselju nadomak Smedereva. Odrasla je u velikoj porodici, ima brata i sestru, a značajan pečat u njenom odrastanju ostavila je baka za koju je bila veoma vezana. Nikada joj nije ništa nedostajalo, naučila je da ceni prave vrednosti.
U intervjuu za 24sedam, potpuno je otvorila dušu i podsetila se o čemu je maštala kao mala, kako je bila prihvaćena u društvu, govorila je o svim teškim životnim odlukama, deci Maksimu i Đorđu i njihovom odnosu sa ocem.
Kakve uspomene ti se bude kad pomisliš na detinjstvo?
– Moje detinjstvo je bilo prelepo. Kada god se setim tog perioda uhvati me nostalgija. Bila sam bezbrižno dete. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste period koji sam provela sa bakom, mnogo sam je volela. Ona je umrla kada sam imala devet godina, nikada neću zaboraviti taj dan. Bila sam mnogo tužna, i brat i sestra i ja smo bili mnogo vezani za nju. Volela sam da se ušuškam kod nje, spavale smo često zajedno. Kasnije kada se ona razbolela, nisam smela da budem blizu nje, da je ne bih udarila u snu, pa sam spavala kraj nje. Detinjstvo baš pamtim po njoj.
Ko je bio miljenik porodice s obzirom na to da imaš brata i sestru?
– Najveća mezimica je bila moja sestra jer je bila najmlađa. Brat i ja smo bili ti koji smo izvlačili deblji kraj, kad su kazne u pitanju. Ne mogu da kažem da nije bilo prutića, bilo je. Mama je bila ta koja nas je kažnjavala, tata je bio neutralan. Više je radio nego što je bio kod kuće, mami nije bilo lako sa nama. Ona je bila uvek ta koja je kontrolisala situacije, tata je bio stub, a mama vrat kuće.
Da li si imala u životu sve što poželiš?
– Ja sam bila od one dece koja su se radovala malim stvarima, eto tako je i dan danas. Kada kao mali uvidite koje su vam stvari važne, potrebne za sreću i kada shvatite da su to sitnice, a ne materijalne stvari, e onda ste bogat čovek. Novije generacije su drugačije odrastale od nas, one su imale mnogo više nego mi. Mi smo preživeli inflaciju, bombardovanje, sve smo osetili to na svojoj koži, te stvari su nas i ojačale i napravile od nas ljude.
Znači li to da nije bilo finansija za sve želje?
– Sećam se toga, i te kako, ali ne da nije bilo para, nego nas je mama terala da budemo vredne i mene i sestru. Mi smo imali voćnjak iza kuće, mama je htela da mi „obradimo” to sve, da počupamo travu, a kao nagradu kupila bi nam one ćelave lutke, koje su tada svi voleli. Mama je sadila krompir, mi smo tu gledale kako ona radi, počupale travu, da bismo na kraju kada smo sve sredile, tražile da nam kupi „Ćelavka”. „Mama, kad ćeš nam kupiti Ćelavka?”, a ona nam je govorila: „Kada odemo za Makedoniju”.
Kako si zamišljala svoj život kada si bila devojčica?
– Ja sam ceo život zamišljala baš ovo što mi se i desilo. Ne mislim na ove ružne stvari, samo na ove lepe. Sanjar sam veliki, Riba sam u horoskopu. Uvek sam maštala kako ću nositi belu venčanicu, kao iz bajke i naravno sanjala sam princa na belom konju, ali naravno došao je samo konj (smeh). Princa nije bilo. Kao mala sam želela da imam barem jednog dečaka, a posle šta mi Bog da. I onda sam dobila i drugog sina, što je lepo, ali volela bih da dobijem i devojčicu, zato što su devojčice nešto posebno. Sada vidim da bi mi prijala i jedna ćerka.
Da li je bilo trenutaka da ste morale sestra i ti da radite da biste zaradile novac?
– Sestra i ja smo išle da prodajemo naše jabuke, te godine su toliko rodile, imali smo onaj „Green smit”, presočne su bile, cela kuća nam je mirisala na njih. Moja sestra i ja smo želele da probamo da prodamo nešto da ih se rešimo, da ne bi propale. Mi smo to radile, ne iz finansijskih razloga, jer nam mama i tata ne bi dozvolili da to radimo već iz zabave, da vidimo šta ćemo mi zaraditi. Jedan dan smo sedele i prodavale, i odustale smo. Nismo znale ni da izmerimo, baš smo malo zaradile. Ma, meni je presmešna ta situacija.
Koja je najteža životna odluka koju si donela?
– Morala sam mnogo čega da se odreknem zarad nečeg drugog. Kada sam se udala u Australiji, nisam znala da će mi biti teško da se razdvojim od njega. Prvo razdvajanje, pa se ne vidimo po tri, četiri meseca, čujemo se neprestano preko telefona. Bilo je tu mnogo emocija, kidanja živaca, kasnije su došla deca, pa razdvajanje od bake tamo, pa bake i deke ovde. Pa idemo tamo, pa ovamo, zato i nismo našli svoj mir. Mislim da je to opet posledica svega ovoga što se dogodilo.
Koje suze su te najviše bolele?
– Ženske suze su najgore suze, one stignu svakog muškarca. Mi žene smo potpuno drugačija bića od muškaraca, uvek imamo empatiju prema drugima. Tek kada se rešimo muškaraca, mi shvatimo koliko smo potrebne same sebi, koliko smo moćne. Mogu da kažem da oni nas sputavaju u slobodi. Vole da nas kontrolišu, naravno tu se ograđujem, postoje i žene koje to rade svojim muževim, ja pričam iz svog ugla. Ja sam bila kontrolisana tokom čitavog života, ali sama sam to dozvolila. Uvek sam ja bila ta koja želi nešto da ispravi. Udovoljavala sam voljenoj osobi, nikada nisam sebe stavljala na prvo mesto i tek sada, posle 36 godina sam shvatila da treba i o sebi da razmišljam. Muž mi nikada nije bio kod kuće, stalno sam bila sama. Umorna dođem sa puta, uvek je bila neka tenzija, ispitivanja, to je bilo iscrpljujuće. Umesto da dođem da odmaram kući, ja sam bila ispitivana kao na poligrafu.
Jesi li sada napokon srećna?
– Jesam, mnogo sam srećna, hvala dragom Bogu, imam svoj mir i to mi je najvažnije.
Šta sebi zameraš?
– Previše sam verovala. Dok ne padnete, ne znate da ste pali. Ja sam neko ko je bio na dnu, ali i na vrhu i u karijeri i u privatnom životu. Kad si gore, sve vam je lepo, svi vam tapšu, vole vas, a kad ste dole, nema nikoga, imate sami sebe. Kada spoznate da imate sami sebe, tek onda shvatite šta je život i koliko treba da volite sebe.
Da li posle svega sebe možeš da vidiš još jednom kao voljenu ženu i da li ćeš sebi dati priliku da upoznaš novu ljubav?
– Apsolutno da. Nisam izgubila veru u ljubav. Dala sam sve od sebe da sačuvam taj brak i vezu, i ne vidim svoju grešku. Smatram da zaslužujem svoju sreću, ljubav, a verujem da će mi se desiti nakon svega što sam prošla. Sve ovo me je ojačalo, vratio mi se sjaj u očima, osmeh, zagrlila sam sebe.
Kakav imaš sada odnos sa decom, da li su se navikli na okolinu?
– Kada uporedim kakvi su bili kada su došli i kakvi su sada, to je sušta suprotnost. Materijalne stvari im više nisu prioritet kao ranije. Bili su sebični, nisu umeli da dele, nisu bili socijalizovani, nisam bila srećna zbog toga. Kada su došli, ovde je bilo mnogo drugara, svi su im se obradovali, tamo su živeli neki geto život, zatvoreni u četiri zida, ajpedi, sve moguće mašinerije, sve su imali samo da ne misle na majku. Oni su sada počeli da se otvaraju, ranije sam morala reči kleštima da im izvlačim iz usta. Moja deca imaju ispred sebe primer kakav ne treba biti.
Ti i Dušan ste zvanično razvedeni?
– Ja ne bih da komentarišem. Pokrenula sam sudski postupak razvoda odavde, ali to iziskuje mnogo vremena, ide veoma sporo. Sa druge strane sam posvećena deci i poslu. Muka mi je i da gledam i čitam sve te papire, da opet prolazim isto. Teško mi je, ali svesna sam da me to čeka kasnije da bih svoju decu spasila od predatora. Taj čovek pokušava u javnosti da me ocrni i da umanji moju vrednost i ispadne da sam ja sve na silu uradila. Socijalna služba zna sve to, oni imaju psihološki tim, kakva je to osoba koja tera sinove da prijave majku za nasilje. Neću da pričam o tome, neću o njemu negativno da pričam, ja gledam svoja posla i svoj život. Karma je čudo. Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
