Da li si najomiljenija ličnost u porodici s obzirom na svoju popularnost?
– Imam veliku porodicu, sa dosta mlađih naraštaja, ali su sad sve to više manje ostvareni ljudi. Volim da provodim vreme sa njima i taj lep odnos koji gajimo. Bili smo usredsređeni jedni na druge i proveli smo zajedno mnogo lepih, ali i teških trenutka.
Kako si osvajao devojke u svoje vreme?
– Tih 80-ih godina kad smo bili tinejdžeri, svako je koristio svoje prednosti. Neko sport, neko muziku, ali uvek je bilo različitih fazona, pa se mogao zakazati sastanak i bez mobilnog telefona.
Šta te je, pored devojaka, najviše zanimalo u mladosti?
– Pre svega sport. Volim sve sportove i pratim skoro sve na televiziji. Kad su Olimpijske igre, tih 20 dana svo slobodno vreme koristim da bih gledao skoro sve sportove. Kao veliki patriota navijam za Srbiju i sve naše sportiste. Ali pratim i sportove koji ovde nisu popularni. Zbog te ljubavi sam želeo da postanem sportski novinar.
Želja ti se donekle ostvarila.
– Jedna moja bliska rođaka je radila svojevremeno na RTS-u kao urednik. Ona je prepoznala moj talenar za novinarstvo i predložila mi je da se okušam u tome kad sam imao 20 godina. Novembra 1992. godine bila je audicija na Studiju B, kultne gradske stanice. Prijavio sam se i prošao nekoliko konkursnih krugova, a na kraju je od nas 150, ostalo pet devojaka i pet muškaraca. Pomislio sam da drugi imaju vezu i da ću otpasti, međutim, Sanja Zavišić koja je organizovala audiciju, izabrala je mene i Jelenu Veljković, koja se i dan danas bavi novinarstvom.
Po čemu ćeš pamtiti početke na Studiju B?
– Dugo godina sam izveštavao sa ulice, nešto što i danas radim. Bile su to gradske teme, saobraćaj, ali i čuvenih problema s deviznim štednjama, zatim ratovi i oskudica osnovnih životnih namirnica. Mi smo brzo zaboravili na sve to, a bilo je pre svega 30 godina.
Ti si kao novinar, takođe, jedva preživljavao poput ostatka stanovništva.
– Dobijao sam honorar, a ponekad, na kraju meseca, u Masarikovoj ulici organizovan je kamion za zaposlene na Studiju B, pa smo tad dobijali par kilograma šećera, brašna, krompira, mleka ili šta je već moglo da se obezbedi umesto honorara. Ono po čemu ću najviše pamtiti Studio B su vrhunske novinarske legende koji su me naučili novinarstvu, poput Đoka Vještice, Dragana Kojadinovića, Zvonka Pantića, Miće Roganovića, Sanje Zavišić, Saše Timofejeva…
Kako je izgledao rad sa njima?
– Mnogo sam od njih naučio u ljudskom smislu, kao i o novinarstvu. Počinjao sam smenu na radiju u 6.30h i nikakav problem mi nije bio da nastavim posle da radim na televiziji.
Verujem da si kao jedan od mlađih bio zadužen za donošenje bureka urednicima.
– Naravno, to je bila praksa da oni mlađi kada se završi emisija, ili su na terenu, donesu iz pekare nešto za doručak. To nikome nije bilo teško, a sad bi to bio najgori mobing.
